Kada ljudi razmišljaju o performansama automobila, oni normalno razmišljaju o snazi, obrtnom momentu i ubrzanju. Ali sva snaga koju generiše klipni motor je beskorisna ukoliko vozač ne može da kontroliše automobil. Zbog toga su inženjeri automobila skoro uporedo sa savladavanjem četvorotaktnih motora sa unutrašnjim sagorevanjem, obratili pažnju na sistem suspenzije. Zadatak vešanja je maksimizacija trenja između pneumatika i površine ceste, kako bi se osigurala stabilnost upravljanja, kao i udobnost putnika.
Da su putevi savršeno ravnomerni, bez ikakvih nepravilnosti, suspenzija ne bi bila potrebna. Ali putevi su daleko od idealno ravnog. Te nesavršenosti primenjuju silu na točkove.
Prema Njutnovim zakonima kretanja, sve sile imaju i veličinu i pravac. Rupa ili izbočina na putu dovodi do toga da se točak pokreće nagore i nadole u zavisnosti od površine na koju naleže. U svakom slučaju, vozilo ima vertikalno ubrzanje dok prelazi preko neravnina.
Bez intervencije od strane vešanja, sva vertikalna energija točkova se prenosi na okvir, koji se kreće u istom pravcu. U takvoj situaciji, točkovi mogu potrpuno izgubiti kontakt sa površinom. Zatim, pod silom gravitacije točkovi mogu nekontrolisano da udare nazad na površinu puta.
Ono što je potrebno je sistem koji će apsorbovati energiju vertikalno ubrzanog točka, omogućavajući okviru i karoseriji da se neometano kreću, dok točkovi prate neravnine na putu.
Proučavanje sila koje deluje na vozilo koje se kreće se zove dinamika vozila i većina inženjera gleda na dinamiku iz dve perspektive: vožnja – sposobnost vozila da savlada i ujednači neravnine na putu i rukovanje – sposobnost vozila da bezbedno ubrza, ukoči i ugao kretanja i skretanja.
Suspenzija automobila je zapravo deo šasije, koji obuhvata sve važne sisteme koji se nalaze ispod tela vozila.
